'Kolači od suza' ganut će svakog iseljenika

Kolači od suza

U hladnoći i samoći stare kamene kuće sjela je kraj šporeta starica s krunicom u rukama. Tiho je molila. Sklupčena u klupku nevolje i strašne osame, izgledala je kao zaboravljena stvar, gurnuta u stranu, daleko od svega što živi. Pucketala je vatra u šporetu i zamiralo nešto duboko u duši starice Ane. Povremeno je pogledavala raspelo na zidu i slike sinova i unuka, koje je poredala po nekom svojem redoslijedu, pa je slika Ivanova bila ispod Markove, a Jozina desno i malo niže od Ivanove, dok je Stipina i Jurina bila odmaknuta od ostalih slika.
Starica ne pamti kad je raspelo stavljeno na zid. Na istom mjestu visjelo je otkad je došla u tu kuću. Uzdahnula je tiho i izustila:

- Eeee... zatekla sam te, Isuse, u ovoj kući!
Utom se otvoriše vrata i polako uđe baba Luca:
- Valjen Isus! - pozdravila je s vrata.
- Navik, kumo moja. - odgovori baba Ana.
Luca strese snijeg s nogu i sjede s druge strane šporeta.
Dok je sjedila, doskoči je baba Ana:
- Oće li tvoji doć za Božić?
- Mate je obećao priko telefuna da će doć s dicom.
- Priko žice- reče tiho, kao za sebe stara Ana.
- Kumo moja, nije priko žice.
- Jakako, bona bila!
- Moj Mate je u Australiji.
- I do tamoka pružili su žicu?
- Di će je pružit kad je sve do tamoka golema voda.
- Ajde budi pametna, svašta ljudi naprave.
- Bog bio s tobom drugo moja, pa ne more to tako.
- Nego kako?
- Pa, ja mislim vako, razumiš ti mene, drugo moja lipa i draga, da tuteka ne triba žice. Sve to leti zrakom k'o tice.
- Kako će ti riči letit odavde do Amerike i Avstralije?
- Bome, eto odlete i tamoka ji uvate u one kutije, kao što je radijon. To ti je tako.
- Bilo tako ili ne bilo, reci ti meni jesi li za kavu?
- Eto popila jutros na ćesrce!
- E, neka si malko jutros došla. Lakše mi draga moja.
- Eto i meni, pravo da ti kažem. Dodije po vazdan sidit sama u onoj kućetini.
- Dan jopet nekako prođe, a noć, Bože me sačuvaj, duga li je i teška, Gospe moja!
- Tako je i meni kumo moja.
- Ostari se brzo!
- Sićaš li se kad smo curovale?
- Koda je jučer bilo.
- Majko sveta, di odleti mladost i ono vrime i kako to sve tako brzo mine?
- Što je lipo, kratko traje. Kako je bilo lipo dok smo bile mlade! Teška li je starost, kumo moja - kaza Luca i kašljucnu.
- Ostarile, igru ostavile! - našali se baka Ana i stavi džezvu s vodom na jako zagrijanu peć.
- Jesi li zgotovila kolače? - upita Luca.
- Još je pet dana do Božića. Sutra ću.
- Ja sam moje ispekla, pa došli ne došli - sjetno i tugaljivo izusti Luca pogledavši prema raspelu.
- Ja ću mojima sutra peći kolače, pa došli oni ne došli.
- Moji su obećali da će ove godine doć za Božić.
- Tako su ti govorili i lani i priklani!
- Tvoji isto tako, rano moja ljuta!
- Eto jesu, sram ij bilo!
-Možda ne mogu. Dalečina je to velika.
- Jašta je, kumo moja. Kad sam ono onomad išla Mati, vazdugi dan i noć provela sam u avijunu. Bože sačuvaj, doli oblaci i voda.
- Jel' te bilo stra?
- Učuvaj me, Gospe blažena. Ne bi više tamoka pošla za ništa na svitu.
- Moj Jure me nagovaro da dođem k njemu u Kanadu.
- To ti je zerku bliže od Avstralije.
- Bilo ga bliže ili dalje, meni se nije dalo ić. Kad mi je reko da će me sist u avijun i da ću u tom avijunu letit deset sati, rekla sam sebi i njemu da neću, i da nema te sile koja će mene tamoka otrat i nagovorit da odem. Kog su jarca tamoka i išli?
- I ja to velim. Mogli su i ovdi živit.
- Mogli su, ali eto nisu.
- Pobigli su.
- Nisu pobigli! Nemoj tako o dici!
- Kad smo mi mogle ovde nji izrodit i podignut na noge, kad su mogli ovde živit njijovi didovi i pradidovi, što nisu i oni? Odletili priko bila svita, a nas ovamo ostavili same ?
- Duše mi moje, tako je i nikako inčije.
Onda su ušutjele i gledale u đezvu na šporetu. Luca će:
- Provrila je.
- Oćemo slađu, ili nako?
- Nako!

Ponovo su ušutjele. Luca je gledala kako njezina vršnjakinja i prijateljica otkad zna za sebe polako uzima kavu, sipa žlicu šećera u vodu, pa potom zaspe kavu, i prvi put primijeti kako joj se lagano tresu ruke. Htjede joj to reći, ali se predomisli i ne reče ništa. Ničim je nikad povrijedila nije, a ni nju Ana. Živjele su u istom mjestu, uzajamno se pomagale, jedna drugoj povjeravale i, što je bilo rijetkost u tom selu, nikad se nisu posvađale. Ana je rodila pet sinova i četiri kćeri, ona tri kćeri i dva sina. Sad živu same, svaka u svojoj staroj kući, a djeca i unuci prosuli se svijetom, od Njemačke do Australije, Kanade i Amerike. Prije nego će srknuti kavu, Luca reče:

- Kad njizi nema, Bože mi prosti, ko da i nije Božić.
- Nemoj tako, bona bila. Bože im lipo zdravlje i veselje, pa došli ne došli. Di su da su - važno je da su zdravo i dobro. I tamoka oni slave Božić. Jesu, zdravlja mi moga!
- A za koga sam pravila kolače?- tiho kaza Luca i sneveseli se, obori pogled prema starim daskama po kojima Ana hoda već šezdeset godina, otkad se udala.
- Nemoj jopet počimat, nemoj- pokuša je utješiti Ana, jer ju je dobro poznavala i znala da je opet zaplakala i oborila glavu dolje da joj kuma ne vidi uplakano lice. Dobro je znala da je plakala kad je mijesila kolače i da su suze kapale u kolače, da je tako spravljala kolače od suza za svoje unuke, koji možda ni ovoga Božića neće doći.
- Dođe mi teško , moja kuma Ane!
- Nemoj tako, pa nije ni njima lako.
- Golema je tuđina i velika je dalečina disu otišli.
- Golemo je Božje proviđenje. Bože im lipo zdravlje.
- Tako je, kume moja- kaza stara Luca, podiže se sa stolice, polako, sporo i teško i pođe prema vratima.
- I ode ti.
- Ode. Vrime je. Popile smo kavu, malko ljudikale, malko se jedna drugoj izjadale pa mi je sadak lakše. Tebe je sutra red kod mene.
- Je, dobro veliš. Baš mi je drago što si živa.
- I meni - pomalo začudno reče Luca i iziđe tiho iz Anine kuće isto onako kako već godinama ulazi i izlazi.

Kad je Ana ostala nasamo sa svojim mislima, s godinama i bolovima, zaželi da je Bog pozove k sebi, jer se napatila i naživjela, a kad dobro razmisli, možda ne bi nikomu puno nedostajala, jer su se djeca već navikla živjeti daleko od nje, a ona isto tako od njih u pustoši i samoći stare, oronule kuće. Pogleda u raspeće na zidu i zavapi:

- Bože moj, di su sada, što rade, jesu li zdravo i oće li ji vidit moje oči? Isuse blagi i dragi, čuvaj moju dicu i unuke. Ti znaš da nisam nikomu skrivila koliko bi muva ponila na krilcu. Bože daj da se dica živa kući vrate, da barem neko dođe da i ovaj Božić ne budem sama.

Onda je osjetila pustoš sobe i, sjedeći kraj prozora, gledala je uplakanim očima niz dolinu zaodjenutu u bjelinu. Njihala se lagano na starom stolcu kao osakaćeno drvo na vjetru s kojeg su mrazevi i vjetrovi poskidali lišće, pa se gole, ozeble grane naginju prema dolje, oteščale od leda i studeni. Tako je znala sjediti satima, zagledana kroz prozor tiho moleći i živeći u nadi da će neki od sinova ili kćeri banuti; da će ugledat kako se približava pragu doma očeva, kući u kojoj ih je donijela na svijet, odnjihala u kolijevci neimaštine, koja, kad sve dobro sagleda, bijaše beskrajno lijepa. Ali eto sudbina je tako htjela pa su svi zamakli preko brda, u svijet i golemu tuđinu.Vjerovala je da nisu zaboravili nju ni staru kuću, ni dolinu djetinjstva.
Na drugom kraju svijeta, u dalekoj zemlji, jedan Anin sin unosio je iz auta u kuću sve što je kupio za Božić: borić, slatkiše, piće, namirnice, darove ženi i djeci, a onda se nenadano sjeti običaja i blagovanja Božića u starom kraju pa reče ženi:

- Još da mi je kolača moje majke
- A meni moje pokojne bake. - nostalgično reče Ruža pospremajući stvari koje je Ivan donio iz kupovine. Onda je Ivana silna želja spopala da odmah nazove majku i upita što radi i kako je. Podigla je slušalicu.
- Tko je, a?
- Ja sam, mama.- rekao je Ivan i upitao majku što radi.
- Sine moj spremam kolače.
- A od čega su? Jesu oni što sam ih volio jesti kad sam bio dijete?
- Jesu, sine. Samo sam im nešto dodala.
- Što, mama?- upita sin ganuto.
- Malo suza, sine moj - tiho izusti starica i dok je spuštala slušalicu trudila se da glasno ne zaplače, da je sin na drugom kraju svijeta ne čuje. Tek što je spustio slušalicu, Ivan naglo donese odluku da odleti u rodni kraj. Žena i djeca nisu bila voljna s njim poći. Pošao je sam. U melburškoj zračnoj luci sin ga upita, što ga tako povuklo pa je odjednom, nenadano i neplanirano, nakastio otići u svoj rodni kraj:

- Moram vidjet majku. Nakon toliko godina odvest ću je na ponoćku. A i zaželio sam se božićnih kolača moje majke. Ne možeš ti to nikad shvatiti, sine moj - kaza Ivan i mahnu rukom odlazeći prema zrakoplovu.

croexpress.eu