Božić kuca na vrata

Božić kuca na vrata
To je dan kada je sami Bog, tvorac svega stvorena, utilovljen iz ljudske perspektive ugleda' svitlo dana izišavši iz utrobe ponizne mlade židovke divice Marije. Prid vratima je, kuca... Netko otvara ta vrata, netko ne želi, a opet ima i onizi' koji se prave da ne čuju kucanje ili ga stvarno ne čuju.
No, mi kršćani čujemo, otvaramo i primamo ga u svoje domove u svoja srdca. On dolazi da nam dadne oprost i smirokaz u vični život. Ponižava se, proživljava najstrašnije, nezamislive muke, a za uzvrat traži viru, ufanje i iznad svega ljubav. Da, ljubav. Svit je zaboravio značenje i moć te riči. Novac postaje glavna vridnota za koju se »isplati« žrtvovati. Sami Božić zovemo blagdanom darivanja i sve se svodi na utrku tko će više kupiti beskorisnih stvari. Lipo je voljenoj osobi u znak pažnje pokloniti malen dar u znak pažnje i tako joj dati do znanja da mislimo na nju i kad nismo s njom ali ni u čemu ne valja pritirivati. Kad se sitimo da je Krist rođen, da je sad tu živi među nama, probamo činiti dobre stvari, dobre čini, jer smo svistni da nas on vidi i sukladno našim postupcima sudit će nam. Krist je put, istina i život. Skretanjem s tog puta, grihom, nevirom i ne kajanjem, sami sebi zadajemo smrtnu presudu. Da, mi sami, ne Bog, jer On ne kažnjava, On samo nagrađuje jer On je Bog Dobri, spor na srdžbu i bogat milosrđem…


U našem narodu od pamtivika, postoje običaji prikladni za nadolazeće blagdane. Većina tih običaja se u pravim kršćanskim patrijarhalnim obiteljima uglavnom i dan danas održala... Relativna novost su jedino rane jutarnje mise tokom došašća, takozvane zornice, na kojima se daje prilika svima da se ispovide i pomireni s Bogom dočekaju sveto porođenje. Starešina kuće bi uvečer prije Božića, na Badnjak otiša' u šumu i usika' dubovine. Na tri cipanice bi se ucrta' križ i obojio krvlju ništa zaklana pileta, kokoši ili ovna. Unišavši u kuću ukućane pozdravi ričima: »Hvaljen Isus i Marija, na dobro vam došla Badnja večer i sutrašnje sveto porođenje Isusovo!« a ukućani odgovaraju: »I s tobom Bog da zajedno.« Cipanice tj. badnjak se baci na ognjište i tako gori sve do vodokršća na 6. siječnja, jer dubovina, još ako je debela, može dugo goriti. U to vrime najčešće baba škropi sve ukućane, ali i cilu kuću. Dok škropi blagoslivlje ih i time štiti taj dom od đavolje napasti, griha i prokletstva i uroka. Izmole se tri »Virovanja« i »Rožarje« i sidne se za stol.  Za večeru se najčešće pripremi kuvani bakalar a tko si ga ne može priuštiti ili ga ne voli jide neku drugu ribu, uglavnom samo nek nije ništa mrsno. Inače se cili taj dan ne jide nikakvi mesni, mlični i drugi mrsni proizvodi iako su zapravo u katoličkom kalendaru samo dva zapovidna posta i nemrsa, a to je na Pepelnicu tj. Čistu sridu i na Veliki petak. Prije šezdesetih nije bilo polnoćki, bile su tri mise na Božić i to sve jedna iza druge u 6, 7 i 8 sati ujutro. Prije no što zora svane oko 4 sata krene se iz svih kuća prema crkvi pivajući putničke pisme, ponese se rakije, suvih smokava, orasa, lješnjaka, ćuptera, rogača, pa nekih keksića što nije moga' svatko kupiti... Iako je tribalo dosta propišačit do crkve nikome se nije nigdi žurilo, uživalo se. Mladež bi se sastala svak u svojoj ulici (ogradici) pa bi se pivalo i častilo. Bilo je i tada pirotehnike, ali kažu da nije bilo toliko opasno kao danas. Nije bilo petardi, ali bilo je naprava s razornijim zvukom eksplozije. Glavni sastojak bili su već korišteni metci, što su ih partizani prosipali sve do Širokog, i šibice koje bi se sastrugale u čivijama izbušeni kušum tj. metak. Napravila bi se drška od žice, s jedne strane kušum s druge čivija i kad s tim lupite po zidu »reka bi da sve đava odnese.« Svima je bilo najdraže otići na misu baš na Božić, jer osim svete mise tada je bilo i vrime za udvaranje. Naime, nitko se nije ženio u vrime prije Božića nego o Božiću pa sve do trećeg miseca su se cure počele »odvoditi«. Bacale su se jabuke osobi koja ti se sviđa, ali samo po jednu jer su tada jabuke bile pravo bogatstvo. Pravio se nakit, ogrlice od orasa, smokvi, a na dnu bi se stavila jedna patka duhana i to bi se poklanjalo stavljajući oko vrata momku ili divojki koja bi ti zapela za oko. Pivalo se:

„Doša Božić došle curske brige
Koja li će u pratrove knjige“

Na sve tri mise se išlo a nakon toga cila šira obitelj bi se sastala i počela kružiti od kuće do kuće tako da se u svim kućama te obitelji zajedno upale Božićne sviće. Božićni ručak bio je šarolik: divenice, kulen, raštika, krumpiri ispod sača. Klale su se ovce, janjci naravno, pravila se i sarma… Još samo kad bi i snig pa' bila bi to prava obiteljska idila.
Ta obiteljska idila, smij, veselje, ljubav, blagdansko blagostanje slika je koja bi najvirnije tribala prikazivati taj dan i za to nemojmo zatvarati vrata prid Njim. Otvorimo ih širom. Neka Bog, koji je sama ljubav, uđe u naše domove i zaodine nas u novo ruvo vire u Trojedinoga Boga, dadne nam nadu u vični život, pruži nam savršenstvo ljubavi i zauvik ostane s nama u našim srcima, a mi s Njim u Njegovoj veličini.


p.s. Ovo sam napisa prije 3 godine, nisam nigdi objavljiva sem na školskom zidu. Najviše moram zahvaliti svojoj babi koja mi je i ispričala sve ove priče o nekadašnjem Božićnom ugođaju i tako mi pomogla da ovo sastavim. Lani o Božiću na Stipandan ona nas je napustila, i ovo će biti moj prvi Božić bez nje. Stoga joj ovaj tekst i posvećujem s nadom da nas s Božjim blagoslovom promatra s puno boljeg mista...

Ante Boras | zkhs.hr/ljportal.com