"Radije ćemo Glavašu skupit novac nego stanovat u njegovoj kući"

Na moje glasno pitanje petorici gosta je li istina da Glavaš prodaje kuću u Drinovcima, svi su nakratko zašutjeli, a onda se oglasio jedan brko koji me prvo upozorio da nema slikanja i spominjanja imena. A onda je pokazao na jednog čovjeka koji je ispijao kavu na terasi.

- Eno ti na terasi sidi Ivan Glavaš, Branimirov rodijak, pa neka ti on kaže, veli Brko.
A ja osobno u to ne virujem, jerbo se ne pamti da je u našem selu neko proda kuću ili ćaćino kućišće. .
- O čemu to vi?, upita Ivan ulazeći na Brkin poziv s novinama u ruci, pa kad je čuo razlog našeg dolaska, ‘odčepio’ je priču.
- Jutros ja pročita novine di pišu o tome, kad dođe i Branimir na kavu. Onda ga ja u šali pitam: Kako to, rodijače, prodaješ kuću, a meni nisi kaza. Pročita je i on novinski članak, pa se samo nasmija i bacio novine. Jerbo, u našim je selima sve za prodaju, osim kuće i didovine. I naši su didovi selili, ali nisu to prodavali.

Di bi Branimir moga doć, da mu je ćaća proda didovinu? I ko bi se usudio uselit u tuđu kuću? Ako bi Branimir doša u krizu, ljudi će mu radije skupit novce da priživi, nego stanovat u njegovoj kući. A ne misliš, valjda, da će doć neko iz Zagreba i istrest po milijuna maraka za Glavaševu kuću u Drinovcima.

- Naši ljudi mogu odselit u sve gradove ovog svita, od Gruda do New Yorka, ali je sramota prodat kuću u selu ili priselit iz jednog zaseoka u drugi, umiješa se Brko.
Kod nas kuće nemaju tržišnu vrijednost, nego samo upotrebnu. I emotivnu. Našem se Iki otvorio dobar plac uz cestu, ali je on napravio novu kuću na staroj, u kršu i u tisnu. Zašto, Iko, pitali ga susjedi, a on odgovorio: Radosni vi bili, ako napravim kuću doli uz cestu, bit će mi daleko od kuće. Uostalom, Miloše, ti si iz sličnog sela, pa i sam znaš kako je kod nas.

Uistinu, u hercegovačkim selima nema tržišta kuća. Naprosto nikome ne pada na pamet prodati kuću, jer nema kupaca. Neki su dizali kredite u bankama gdje su zalagali kuće kao hipoteku. Pa kada nisu mogli vraćati kredite, banke su stavljale te kuće na prodaju. I nikada nitko nije kupio takvu kuću...

- Takvi smo i jebi nas, veli Ivan. Branimir bi više moga dobit za vrtlić kod stare kuće, nego za novu kuću. Kod nas se kuće ne prodaju, niti kupuju, nego prave. Dokaz za to su ove napušćene. More se sorit, ali ne smi prodat. Dolaze naši iseljenici iz Australije, Amerike, Njemačke… I čim imaju vrtlić osićaju se slobodno. Ako im je ćaća sve proda, oni se osićaju ka gosti. A jebeno je bit gost u vlastitom selu.

Ivan je odbio moj nagovor da ga uslikamo s riječima:
- Važno mi je da zapišeš ono što sam kaza, ni više ni manje, a što se tiče slikanja za novine, to nemoj. Eto, slika moga rodijaka svaki dan u svim novinam, a meni se čini da se nije s tim počastio.