Kad branitelj svadbu sprema

Kad branitelj svadbu sprema
Skupa su rasli, družili se i školovali, zajedno radili preko raspusta s očevima na njemačkim bauštelama.

Uoči rata obojica se oženila i zaposlila. Andrija u Hercegovini, Frano u Zagrebu. A onda je zaratilo. Kada je Andrijin sin Domagoj nedavno diplomirao i ujedno roditeljima objavio ženidbu, ćaćinoj sreći nije bilo kraja. Andriju je dodatno razveselilo što Domagoj ženi Franinu kćerku Ivu koju je slučajno upoznao na fakultetu.

Svadba u rodnom kraju

Naravno, odmah je nazvao prijatelja u Hercegovinu. Da jedan drugome čestitaju i dogovore svadbu.

− Bilo je to prije misec dana − kaže mi Andrija.

− I lako smo se dogovorili da će svadba bit u našem rodnom mistu, kakav je i običaj. Tu sva rodbina, tu ima lip svatovski salon, tu u selu ja popravio staru ćaćinu kuću u koju sam dovodio familiju, Frano i je tu...

Sve odgovara obojici, prava lipota. A onda mi nedavno rodijak Maće donese list iz nekih srpskih novina. U tim novinama Andrija je našao i svoje ime i prezime među onima za kojima traga MUP Republike Srpske kao osumnjičenicima za ratni zločin.

Andrija se sjeti da je kao pripadnik HVO-a u činu bojnika sudjelovao u ratnoj operaciji Maestral u zapadnoj Bosni.

− Znam ja i svi moji suborci da nisam nikakav zločin napravio. Naprotiv, časno smo se borili, uostalom, bio sam dva puta ranjen, dobio sva odlikovanja... Nu, što me snađe.

Još kad su uhapsili onog političara Ganića, pa svaka strana sprema neke popise, pa ovi naši u Zagrebu hoće liste branitelja objavit na sve strane ka potjernice, prisiklo me.

Nije me stra za mene, nego su dica u pitanju. Andrija je odmah nazvao Franu pokušavši ga nagovoriti da, umjesto u Hercegovini, svadbu naprave u susjednom Imotskom.

Nit’ kući nit’ od kuće

− Znaš, Frano, jedan moj prijatelj iz Imotskog nudi nam krasan salon gotovo besplatno, a Imotski tu prid nosom − muljao je Andrija ne kazujući zašto se odjednom predomislio, kada se još jučer veselio fešti u rodnom kraju.

Frano je uzvratio uvjerljivim argumentima u korist ranijeg dogovora o svadbi u Vilenjaku Gornjem.

No, Andrija nije popuštao ni nakon trećeg telefonskog razgovora. Ali ni Frano. Napokon je Andrija priznao da se ne usudi preko granice doći u selo, iskreno kazavši razloge.

− Ne smim ni ja priko granice u Imotski i Hrvatsku − uzvrati mu Frano.

− Znaš da me još gonjaju za privatizaciju one firme koju je oni lopov Iko pripisa na me, jamio iz nje što je moga, a meni ostavio dugove.

− Obojicu nas đava odnio − rezignirano će Andrija

. − Nu, zašto smo se borili – ja ne smim kući, a ti ne smiš od kuće, jebem ti sveto prebivalište i državljanstvo.

slobodna dalmacija