Velimir Velo Raspudić: Raštike i rebara

Raštike i rebara

Kad raštiku baba kuva
tad iz kuće biže dica.
I dok meće rebra suva
ne slazi joj osmijeh s lica !

A dok preško zelje križa,
dida svoju škiju mota.
Od raštike nije biža,
osta dužan joj života.

Dico moja da nje nije,
ni vas vode bilo ne bi !
Iz bukare vino pije
i priča u nidra sebi .

Odranila ona nas
i zato je baba sadi .
Raštika je bila spas
u to vrime teške gladi.

E da mi je onda bilo
izist koliko sam moga !
Molio sam moje milo
svakog dana dragog Boga .

Ko je moga naraniti
onolika gladna usta?
Ko bi moga zamisliti
da će zemlja ostat pusta ?!

Ko bi moga zamisliti
vakog vakta,vake slike
i da će se dica kriti
od rebara i raštike !

Ali nek' se o njoj piše !
Neka se i danas sadi.
Ne daj Bože nikad više
nake bijede,nake gladi !

Ja raštiki osta dužan,
pa vam pričam priču ovu,
spasila je puno puta
kršnu zemlju Ercegovu !

Velimir Velo Raspudić