Priče iz Hercegovine: Šta krava zna šta je mercedes!

...nestao je jedne noći, rane šezdesete su bile, i javio se iz Francuske! Iz Pariza. Na užas obitelji i SUP-a

Branka i Čivija nerado i rijetko, zapravo nikada ne napuštaju svoju Planinicu. Učinili su to samo jednom i nikada se nisu prestali kajati radi toga. Čivijin zet, Talijan, pogodna ljudina, još prije rata zaljubio se u ove krajeve, baš kako se zaljubio i u ženu koju mu je taj kraj sudbinom darivao. Nije mu bilo jasno zašto su tako lijepi i divlji, a opet na civilizaciju neposredno naslonjeni krajevi, pusti i zapušteni. Nije mu bilo jasno zašto ih ljudi napuštaju. Bilo je to vrijeme kratke vladavine Ante Markovića i Čivijinom zetu se činilo da bi sve to što bi na prodaju moglo biti, trebalo kupiti i svemu dati neki novi smisao i neku novu budućnost.

Čivija priča da mu je zet dao usmeni nalog da ne pita ni pošto su zemlja, šuma, brdo, njiva ili livada, stara i porušena kamena kuća, ma i cijelo kameno selo, samo neka je u vlasništvu onoga koji prodaje. U svijesti njih dvojice posjedi su rasli sve od Raške gore, pa preko Planinice do Goranaca i dalje, ali realizaciju svega spriječio je rat. Tom čovjeku se potom sve zgadilo i više neće čuti za takvo što. Osobito ako bi zemlju prodavao netko tko se više ne osjeća sigurnim na njoj i prodaje ju iz potrebe. A, i stari se.

Mrtvačka kola

Stalno su zvali Branku i Čiviju da ih posjete, a ovi stalno obećavali da će doći i u tom obećavanju prolazile godine. Teško je makar i nakratko ostavljati ovako organiziran život, u kojemu stotine gladnih i žednih usta čekaju na njih. I, pred nekoliko godina, napokon se odluče. Sestra i zet rezervirali avionske karte za Kanare, hotele i kratke letačke ture oko Kanarskog otočja, sve je to uredu, ali kako osigurati da sve na Planinici bude uredu. I tražili njih dvoje nekog odgovornog, lijepo to platili, zapravo su angažirali dvoje ljudi, ali Čiviju ni načas nije napuštala strepnja da nitko kao Branka i on ne može tako skrbiti o blagu koje pase po Planinici. Neka samo prežive, tješili su se dok je zrakoplov prelijetao Jadran, pa ćemo opet uhraniti i ovce i koze i pse i krave, kokoši i prepelice...

Dvadeset dana živjeli su po čarobnim pejzažima Mediterana, Branki se svidjelo, a Čivija se i dotad bio nagledao svijeta i tamo na Kanarima definitivno zaključio da je Hercegovina zemlja kakve nigdje nema, pa, ako je za tu konstataciju trebao cijelih dvadeset dana sestrina i zetova gostoprimstva, neka je! Povratak na Planinicu bio je noćna mora, neke životinje su uginule ispaćene glađu i žeđu, neke su bolovale nekoliko mjeseci pa opet ugibale, bilo je strašno. Dovoljno strašno da čvrsto odluče da nikada više niti na jedan tren njihovo blago i njihov dom na Planinici ne budu bez njih. To je to, kad ljudi napokon osjete da je sudbina našla pravo rješenje za njih. I oni za nju.

Dujmovići su inače nemirna duha, jer, kako drukčije objasniti činjenicu da je Čivijin brat Tomislav još kao dječak živio ispred svoga naraštaja, opće društvene svijesti koja je tada dominirala užim i širim krajem te cijelom bivšom Jugoslavijom i polovinom svijeta. Najprije je, baš kao Nikola Tesla za kojega on tada nije znao, s rastvorenim kišobranom skakao s najvišega čempresa, i nije se mogao tako uporno lomiti koliko je uporno mogao skakati, stalno dodajući platno na kišobran, nastojeći napraviti nekakav padobran, i uspio je. Sada, dok kraj novoga Dujmovića legla u Planinici na rubne stijene odlaze letači s paraglajdingom, Čivija se sjeća da je Tomislav, na užas obitelji, danima i noćima krpao nekakvu konstrukciju s ceradom i namjeravao sletjeti s Planinice! Vazda je crtao neke nacrte i računao, bio je iznimno nadaren za sve što društvo tada nije zamjećivalo, uostalom, bile su to pedesete godine prošloga stoljeća, a Tomislav je puno stariji od Zorana, rođen je koncem tridesetih.

I, priča Čivija, kad je Tomi dodijalo nerazumijevanje i kada su njegovi snovi i njegove misli počeli dobacivati puno dalje iza hercegovačkih planina, nestao je jedne noći, rane šezdesete su bile, i javio se iz Francuske! Iz Pariza. Na užas obitelji i SUP-a. Bilo je to vrijeme kada su hrabriji ljudi odlazili u Italiju, prelazeći granicu na krševitom joj sjeveru, a potom se prebacivali u Francusku. Teško je govoriti je li to bila politička ili ekonomska emigracija, možda oboje i možda ništa od toga, ali u slučaju Tomislava Dujovića s Planinice posrijedi je bila emigracija koja nikada službeno i nije evidentirana - pustolovna. Naravno da su istražni organi u Hercegovini često obilazili kuću Dujmovića, no dalje od toga ništa nisu mogli, a Tomi je ionako sve bilo svejedno. I, razmiš ti mene, on ti se tamo bavio na bojanje... Čega? Auta, ta čega će drugog, mi smo vazda oko auta volili, krntije su to bile, ali svi Dujmovići su volili da zuji motor, pa makar i od traktora bio. Kasnije sam i ja sa nekim prijateljima iš'o u Francusku, Tomo bi nam naš'o pos'o u Parizu, ali, ja, čim bi osjetio malo veći smotuljak u džepu, vrćo bi se vamo i trošio, skito i manito kako no se kaže, pa, kad nestane love, opet kod Tome. On nije smio dugo vamo, tamo je imo servis, radio odlično, tu sam naučio sve o francuskim motorima, citoena ću rastavit, popravit i sastavit u podne u ponoć i taj mi je zanat valjo u životu.

Ali, za Tomu se pročulo kad je francuski predsjednik po Parizu vozio auto koji mu je on ofarbao! Ma, nemoj mi reći! Jes, jes; on ti je u farbu ubacio nešto, nekog vraga, neku smjesu, kasnije je to svak imo ali više nije bilo moderno, to su kasnije tvornice proizvodile, ali odavno više nije u modi... Što je ubacio? Nešto, oklen ja znam, on je vazda nešto smišljo. Kad se to ubaci u farbu, onda se, kad je osuši na autu, pojave one male točkice, svitle u mraku, ko naši svjetlaci!, iskri to ali opet ne prejako. Ko one šljokice. Pročulo se to po Parizu. Došli neki ljudi jedno jutro, jesi ti taj i taj, jesam - ta, ne boji se on, već je imo francusko državljanstvo i za politiku ga nije brigalo - e, bi li mogo poć s nama da nešto vidiš. Oće Tomo, što neće. Kad tamo, Elizejska palača, to ko nije vidio džabe mu je govoriti (Bome, Čivija, ja vidio i stvarno je tako!), pukla ona ledina i park, osvaklen izbija cviće, auta koliko ti bog oće, a ovi mu kažu da bi li mogo ofarbat jedan auto za predsjednika. Bi, što ne bi, reka im je on, a njima čudnovato bilo što on nije skako od sriće. Tomo je bio taki, uvik u svojim mislima. Njeme je to bilo normalno. Ta, ko će po Parizu vozit auto s novom bojom ako neće pre'sjednik! Uradio to moj Tomo. Što no se kaže - ko sebi! I kad je Georges Pompidue sjeo u tu limuzinu s koje je svitlio, cili Pariz navalio kod Tome. E, moj Tomo je bio sila... Kažeš, sila, znači nije više živ? Ma, jok, eno ga na groblju u Cimu, s ostalim Dujmovićima. Njega sam ti mrtva dovezo iz Pariza, ko pokojnu mater iz Italije. Kada? Dvije i druge, tada je umro. Javili mi, bila mu želja vamo se ukopat, a da i nije, ja bi otiša po nj, jer ja nikom ne bi' virova da je moj Tomo drukčije reka. Ima je već dugo biznis u Senegalu. Bio se razveo, ne bi ja u to ulazio, ona je bila naša, odavlen iz Mostara... On je po Senegalu imo razvijen posa, benziske i bogtepitaj šta još nije imo. Više nikada nije ima bilu ženu, sve su bile žute ili crne. Za dici ne znam, je li i njih s nekom od nji imo. Iša sam i ja jednom u Senegal, kod njeg, s mojim pobrom. Došli mi tamo, sve crno samo nas dva bila. Ajmo ić!, odma ja reko. Dićemo, tek smo došli. Ma, ajmo ić, kad ti kažem. Jebo ga ti, da u nas u Cim dođu dva crnca, sve bi se krstilo, a samo mi ovdin bili, ne bi ja tu ostaja, i, tako i bilo, vrnuli se mi... Ja, i, kad sam dozna da je moj Tomo umra, odma sam poručio mrtvačka kola, i sija s vozačem. Di ćemo, pita me on. U Pariz, velim ja njeme. More, kaže on. Ali, kad smo došli do Zagreba, do one raskrsnice di se cesta odvaja za Ljubljanu, kaže on meni, ja bi dovlen, ne mogu dalje. Kako ne moreš, jeba te, jesmo li se lipo zdogovorili!? Jesmo, jesmo, kaže on, ali ja nikad po mrtvaca nisam dalje iša! O jebo ti sliku svoju, ta ne umiru Rvati samo do Zagreba!, te sam ga istira iza volana i sija za nj. Žeži do Pariza, ta ko da sam jednom.

Pa sam usput razmišlja kako je moj Tomo, kad je malo u godine bilo prispio, s onom kamp-kućicom dva puta opkružio svit... Pa, eto, ima je ušteđevine, moglo mu biti, primijetih. Moglo mu bit, dašta, ali moj Tomo nikad nije bio položio vozački ispit! Nemoj me... Nije, svega mi. Cili život o autima radio, ali vozački nije znao položit. Bio je genije za svašta, ali znakovi, pravila i to, ma kakvi, nije on to moga položit nikako. Moga je bit profesor u Parizu, ali testove nikad nije položio. Vego, znaš šta je uradio? Što? Jednom, kad je bio vamo, a kad ga je pušćalo da dođe, dolazio bi o misi u groblju kad bi na Planinici bio dernek, i saziva po stotinu ljudi, vrtili se janjci. Danima bi vodin bila fešta. Bio jedan novinar, Alija, Alija, ma, kako no se preziva... Da nije Kebo? E, taj! On je s njim volio. Taj je sve zapisiva i izlazilo u novinama, ali toga više nema, sve izgorilo s kućom. Slušam Čiviju i pitam se je li to rahmetli Kebo objavljivao u Mostu, Slobodi ili u Oslobođenju. Negdje to mora biti. I Kebo je umro, kažem. A, Čivija će, kako sam bio prijevoznik, imo sam položene sve kategorije. Jedno jutro ja u novčanik, kad ono samo pola vozačke, one stranice gdje su podaci o kategorijama - niđe. Kako? Šta, kako, skontam ja. Jamijo Tomo, ta lako je njeme bilo u Parizu napravit lažnu vozačku, ta ništa lakše, ko pasoš, ali one kategorije nije moga falsificirat, nije. E, pokoj mu duši. A, ja, i pokupim ja mog Tomu u mrtvari u Parizu, bome je dugo tamo leža, a vamo bio naručio pratra i sve kako iđe po našem običaju, neka čekaju, a Tomo i ja - kad god dođemo! Lijes bio zavaren. Oni što je plaćen da vozi spava. Došli do slovenske granice. Di su papiri, pita on. Kakvi papiri, šta će mi papiri: moj brat, tvoj auto! Ma čoviče božji, najebaćemo ko žuti, moramo imat papire, sad ti je ovo Europska unija, strogi propis, moraš imat papire, inače ćemo oba u zatvor. Pod prvo i prvo, nećemo u zatvor samo nas dva, vego će i Tomo, jer je on umro i bez njega ja ni u zatvor ne iđem, pa di men trpaju mora'će i njeg, a drugo i drugo, nisam ja manit, ne vozim ja i nije mi mozak na paši ko tebi, vego razmišljam. Pa sam skova plan, evo kako ćemo, ja ću proć ovuda, a tiš me čekat evo ovdin di sam ti na karti ucrta. Nećka se on, usra se ko grlica. Prođem ja s mojim Tomom tud kud prođem, a ovi čeka, bezbeli, jašta će, elem nije njegov mrtvački auto i ne smi brez njeg ostat, a neću mu ni platit, pa nek se misli. I tako, dođem ja s mojim Tomom u Cim, skupio se narod, grob otvoren, a ja kažem, stani! Sutra je sprovod. Ako se čekalo dvades dana, nek se još dan sačeka, da odleži u svojoj kući, kako je i red i tako je i bilo.

Kampanjola

Čivijina priča je jednostavna i pitka, kao da ne proizlazi iz tako teških i rijetkih iskustava. I uspomena na ljude za koje ne mogu vjerovati da su jednom davno rasli na ovom kamenom pržištu. Dok sam ga slušao, oči si mi često upirale u jedan prastari auto, ruzinav i tko zna kada zadnji put obojen. Neka ''kampanjola'', kako smo nekada zvali stare aute nepoznate marke. Šta je ovo, šteta što je u ovakvom stanju, Čivija. Da ga je sredit, ubacit kakav motor, mogao bi ga iznajmljivat za filmove... Šta će mu motor, kad ima motor. Ajde, sidi i ukreši ga. Ulazak u taj auto nikada neću zaboraviti. Ma, kao onaj iz filma "Ko to tamo peva", samo manji. Komandne ručke ko na zapregama. Ali, pali od prve. Metno sam mu plin, kaže Čivija, a guma nema za nj ima pedeset godina, to su bile one uske, pa mećem od landrovera. Pičim ja s njime po Paninici, ne iđem na asfalt, ko će ovo registrirat. Vuče ko konj. Proizvodnja je neđe iz pedesete. Ja sam ga sedamdeset i neke kupio od lovačkog društva, a morebit da je bilo i planinarsko. Karacali su to oni svuda, pa sam ga sredio. Nemam ja šta na njemu farbat, neću, neka ga takog kaki je, i svaki moj auto koji vozim je taki: važno je da je motor ispravan i sve na njemu ured, a pušći boju. Moj sin došo vamo s otvorenim autom, mercedes, auto, nema šta. Mi ga odma prozvali papamobil. Ali, šta krava zna šta je mercedes, mi se vamo zapričali, a one pravo na nj, svega ga ostrugale!

Čuj, Čivija, prvo i prvo, nemam gdje ugurati sve tvoje priče; drugo i drugo, spava mi se, ovaj zrak me uspavao, a treće i treće - usrat ću se od ovog sira i mlijeka.

Pa, jesam li ti lipo reka da se jamiš rakije!

Piše: Dragan Marijanović/oslobođenje