Priča iz Hercegovine: Čobanice

22.02.2019

Vajda će i Ruža, jednog dana, kobogda, imat šta pripovidit svojoj unučadi?

Bilo je to vaktile u jednom selu u Ercegovini. Baba Anica je živila sama u staroj kamenoj kući. Bila je, u susidstvu, znana ko žena od riči. Ono šta bi ona pripovidila bilo ti je koda je pratar s oltara kaza. Tribalo je mlađin prinit običaje i nike tradicijske vridnosti. Uvatila je zgodu da nasamo besidi s unukom Ružom koja je maločas stigla iz grada. Bijo je vrijo litnji dan.

-Ajder cvitiću moj sidi da ti baba ništo pripovidi. Sile su na drvenu sećiju isprid babine kuće. Baba je za unuku ispekla ušćipke. Orašak je razgrnijo grane da jin učini debelu ladovinu.
-Šta je baba tako prišno? Mmmm! Lipo ti mirlišu ovi ušćipci. Jamila je jedan.
-Sidi i poslušaj svoju babu. Vrlo je itno. Slušaj sinko! I ja san bila curetak ko i ti. Eee, rano moja ljuta kad je to bilo, iiii. Moran ti ništo pripovidit. Vaka stara mogu otić na ni svit, a ne posvitova te.

Baba Anica je najprija pripovidila Ruži kako je kad je bila dite, svojoj babi Ani, po kojoj je i ime dobila, krala kocke šećera.
- Došla ti, mojbrte, babina rodica iz grada i donila mojoj babi Ani kilo kocke šećera. Veliko je to undan bilo. A neimašćina, štaš besidit, bila oskudica svega i svačega. Iiii, da mi se bilo nakusat do mile volje. Baba je šećer odnila u svoju drvenu škrinju koju bi zakrakunala jer je u njoj čuvala vridne stvari. U škrinji joj stala misna odića, novi košuljak od svile, koja sveta slika, mrđalice i tako. Upratila ja di baba ostavlja ključ. Kad ona ode na obor, u pojatu ili u tor di su bile ovce, ja vrcon podignen strožak od slame na njezinoj postelji, jamin ključ i bržebolje otvorin škrinju i drpin dvi kocke šećera. Tako svaki dan dok je teklo. Nisan smila više o dvi da me ne uvati, eee. Digot bi mi ona dala koju kocku, ali mi to bilo malo. Eto, vidiš ti Ruže, dica su uvik bila dica, vursetna i neuvrnuta.

-Je li te ikad uvatila? Unuka Ruža radoznalo gleda u babu Anicu.
-Ršum ga odnijo, nije. Zabaci baba meculet (šudar) na glavi i nastavi pripovidat.
-Kad san bila nako curetak i poslen, bila san čobanica. Ćaća nije ima vele zemlje, pa bi ja čuvala ovce kad je bijo red kume Cvite i nas. Unda bi mi kuma Cvita štogot dala, komadić odiće ili mojoj materi varićak žita. Iz susidnog zaselka ovce bi čuvala Luca Perkina. I ona nako curetak ko i ja. Pa bi mi sastavile krda i polako čobanuj za njiman. Znale smo svaki bus i kamenicu u brdu. Ponesi u zovnici kruva i vode za užinu.
-Tako bi ja i Luca opanke na noge i po cili dan za ovcan. Igle u ruke, pleti vunene čorape i terluke za udaju. Mrvu se zacurile, pa nan momci na dernecin počeli namigivat, a nama se, mojbrte, zacrljeni obrazi. Aaaa jesmo i pivale, odma na šćesrce, ko prave jaranice. Sićan se one; Sinoć mi se ojanjila Bika, niti ljubi niti ima mlika, pa unda; Svekrvice sime od ljubice, ženi sina evo nevistice, unda; Oj dragane gorijo ko drača, tvoja ljubav dotra me do plača... Oko Božića bi pivale; Iđe Božić, iđu Božji sveci, moj dragane, istinu mi reci. Luca je volila onu; Milo ti me, majko, lola zove, ustala bi da bolujen bole. U ćindiju se vrni kući s ovcan i unda još na leđin donesi burilo vode s bunara.

-Jedan dan razvezale ti mi besidit o momcin. Pita mene Luca; bi li volila da ti sad naliđe momak ili vuk? Momak bi drpijo tebe, a vuk ovcu. A ja njoj velin da neće nalić ni jedan ni drugi. I tako, besida po besida, i kroz beside saznan ti ja da isti momak namiguje i meni i njoj. Na kratko pristanen puvat. Duman ja u sebi. Zamal se ne uduši od nevirice, šta to ču. Dobro znan Lucu, ne laže. Kažen ja njoj da joj moran itno ništo pripovidit. I velin ti ja njoj da isti momak namiguje i meni i da mi je triput doša na silo. Unda ona, brte, poblidila ko krpa. Momak je bijo iz jednog zaselka u našoj župi. Ime mu bilo Mijovil. Nako kršna barabusina. Plemkast. Ćaća mu bijo imućniji čovik. Ima je konja, dva vola i druge živine. U brdu i u polju ima je dosta zemlje i šume.
-Šta ćemo sad, pita me Luca?

-Dat ga belaju, crka dabogda, balek jedan, velin joj ja. Zduisale se mi kako ćemo. Kazaćemo mu obe da imamo ozbiljna momka i da ćemo se udavat. Svašta smo mu sapsovale, brezobrazniku. Zaželile smo da svrata.

-Jednu večer banijo mi Mijovil na silo i ja mu velin da iman drugog momka, a on brte, pozelenijo od bisa. Srića da me nije za vrat jamijo. Isto tako ko ja učini i Luca.
-Eto ti sad. I je se vučina mislijo prodat za janje. Poslen, i mene i Lucu zamirili ozbiljni momci i obe se udale. Ja rodila ćer, Luca njoj bila krsna kuma. Luca rodila ćer, ja njinoj ćeri bila krsna kuma. Volile smo udat se za siromašna, a da nan je viran, nego za imućna koji će nas varat. Kad san rodila sina Matu, Mijovil mi se ponudijo za kuma. Majke ti mile šta ću sad? Kažu, nivalja odbit kumstvo. Ja sve pripovidin svom Vrani. On kaže: Neka budne. I ja virujen u Boga pa san mu oprostila, a i on se prid menon poslen pokaja zarad svog vladanja. Ta nisan ništa ni imala šnjin kad mi je dolazijo na silo.
-Niste se,... ni-ste se....ni poljubili? Oprezno, odli protunjka Ruža.
-Ajde umukni, balek te bilo. Baba Anica osorno pogleda unuku Ružu, te nastavi pripovidat.

-Kaže mi kuma Luca: Biće ti dite vragolasto ko ta pogrda Mijovil, ako ga bude drža na krštenju. Vala Bogu, moj Mate je izresta u čestita isana, a i kum mu je poslen bijo asuli. Mijovil se nikad nije ni oženijo. Kazivali su kako je jednon kad se napijo pripovida da je bijo zamirijo dvi kršne i čestite cure, a da nije zna koja je urednija pa je namigiva i iša na silo obama, unda se opeka.

-Ja i Luca, čobanice, vala i jesmo bile kršne cure. Kad mi je kuma Cvita dala svoju svilenu bljuzu za Gospojinu, a mater mi, naruke ušila kotulu, nije taka kršna ko ja prošetala dernekon. Moj Vrano me odma zamirijo, eto i oženijo.
-Nuder Ruže, ćusti cvitiću babin, jesi ti gracko dite, ali kad ti počnu momci namigivat, i primicat ti se, nemojder da ti ijedan vidi, anjci kolina, kamoli šta drugo, dok te ne oženi i vinča. Nemoj bit za balek ni sebi ni selu, kako se to ovdi veli. A kad se udaš, odma se vladaj koda si se sosve obikla u braku. Jerbo, ako je on vatra, ti budni voda, ako je on vijor, znadni ga smirit i virna mu budni do groba. Nije ti to, ćerice, uprti pa rasprti, nego uprti pa do smrti.

-Ko će tako baba? To je nemoguće. Sad je inčiji vakat. Koda se moran ikako udavat?
-Ja san ti kazala, a ti...nima vajde poslen... Nalet ga neodnijo, zeru se ustegni od niki brezvezarija da ti poslen budne naoposum i čestitije. S krunicon u ruci ćeš lašnje. Povrsvega, uvik se priporuči Divici Mariji.
-Ko će sve to izdurat? U gradu se svašta smi. A ako se ne udan, baba? Opet balek, aaa?
-Ršum ga odnijo, jes manita, dašćeš nego se udat? Nima itnje, srce će kazat kad. Ne reče se zalud kako se žensko i drača svagdi obiknu i prime. A muškadija, ko muškadija...eee. A di se got udaš valja ti znat svarit puru, rašćiku, ispeć ušćipke i pole, te zaprećat kruv ispod sača.
-Mene je, isto, zeru stra kako ću sve to znat prideverat. Namršti se unuka Ruža.
-Ajde, ajde, diko babina, lako je za ti stra! Vako je meni zborila moja baba Ana: -Cili život budni čobanica svoje duše i svoga tila! Poslušaj svoju krezavu babu i ne boj se. Eto, moja Ruže, sad mogu i umrit kad san te posvitovala. Ruža iskolači oči i ustade se sa sećije.
-Aj baba, živićeš ti još, baren, dvajest godina.
-Dašću! Sve uvenilo, samo ovo jezika ostalo. Ršum ga odnijo, jes li čula onu; Mlado ludo, staro brez pameti?
-Nisan baba. Ti svašta znaš koda si tri vakulteta svršila, veli Ruža.
-Eto, sad jesi dobro čula. Ko biva, ti si ovo prvo, a ja ovo drugo, a ne moramo, sinko, bit ni jedno ni drugo. I baba jami jedan ušćipak.
Baba Anica je živila još tri-četri godine i još puno savita dala svojoj unuki Ruži. Dočekala je i Ružin pir. Vajda će i Ruža, jednog dana, kobogda, imat šta pripovidit svojoj unučadi?

Miljenka Krošto/HERCEGOVINA.info

 

 

 

 

 

loading...